Student 'četvorka'

UGRIZI

Bilo je popodne kad je stigla poruka.
Kratka. Nenametljiva.
„Slobodni smo. Hoćeš da dođeš? Imamo nešto za tebe.“

Srce joj je zatreperilo. Znao sam šta znači to „nešto“, ali nisam znao kako. Upravo ta nijansa nepoznatog, ta slatka neizvesnost, naterala ju je da se obuče lako -  sexy, parfemiše i krene.
Kada je ušla kod njih, nije ih videla odmah. Svetlo je bilo prigušeno, kao u nekoj sobi stvorenoj za tajne. Osećala se toplota — i u vazduhu i u njenom stomaku.
Jedan od njih joj je prišao iz senke. Bez reči. Pružio joj crnu maramu.
„Za oči?“ – prošaputala je.
Klimnuo je.
Drhtavim pokretom, vezala je sebe. Predala se. U tom trenutku više nije vodila. Osećala je sebe — ali kroz njih.
Jedan je bio iza nje. Drugi ispred. Ruke — četiri. Usne — dve. Njena koža je postala otvorena knjiga, ispisivana stranicu po stranicu. Istraživali su je kao kartografi koji ne traže puteve — već granice koje će nežno preći. Ponekad su je milovali samo dahom. Ponekad je talas bio snažniji — udario, pa se povukao, ostavljajući vlažan trag.

Jedan joj je obuhvatio kukove, čvrsto, ali sa razumevanjem. Drugi joj je klizio dlanom od guze niz kičmu, preko potiljka, sve do vrata — gde je zastao. Telo joj je u tom trenutku zatreperilo, kao da je neko upalio sve nerve odjednom.
Nokti — kratki, ali precizni — ostavljali su tanke brazde niz njenu unutrašnju butinu, svaki trag kao plamen u liniji koji je vodio do pičkice. Ugriz — sitan, ali promišljen — zadrhtao je u pregibu nadlaktice, taman toliko da koža zadrži oblik tuđih zuba.


Pljesak — jasan, ne grub, ali odlučan — najpre po jednom obrazu, pa po drugom. Ne kazna. Više kao znak. Kao ritam. A onda udarac po guzici. Taj pljesak u njoj je probudio divlju mešavinu bola i slasti; nakon svakog, po njenoj guzi ostajalo je jarko crvenilo koje se oštro isticalo na glatkoj koži — izazivalo nadražaj,  iz pičke je curio talas sokova koje nije mogla da zadrži, nagon koji je ispunjavao svaki njen deo.
Nasmejala se. Ne smehom zabave, već onim iz dubine tela, kad senzacije prestignu razum. Kada telo ne zna više da li da dahne, zadrhti, ili se jednostavno — preda. Postajala je platno. Svaki pokret po njoj bio je nova linija. Nova nijansa. I baš zato što nije znala šta dolazi sledeće — ništa nije branila.

Pljesak je ponovo odjeknuo, ovog puta po mekoj crvenoj koži njene guze. Iznenadni impuls u njoj je buktio — sladak i oštar u isto vreme. Crvenilo je ponovo planulo i raslo, kao plamen na čistom platnu, a njeni picini sokovi su strujali kao reka bez kontrole, jačajući njenu uzbuđenost do ivice pucanja.
Na vratu joj je ostala crvena traka ugriza, poput poljupca utisnutog da traje. Na leđima — tanka, vlažna crta od jagodica, kao rukopis ispisan kožom. Na unutrašnjim stranama bedara — senke što će do jutra potamneti u boju zrelih šljiva. Mapa uzbuđenja.
Kasnije… nisu je uzimali grubo. Uzimali su je potpuno. Istovremeno. Posle toga su je jebali u sendviču, usta – pička, usta – guza, pička – guza, guza – pička, menjali uloge. Prepuna. Ispunjena. Njihovim telima, zubima, noktima. Udarcima po bedrima, po grudima.

Povremeno lagani šamar — ne da je kazni, već da je prizove. Da je podseti gde je i čija je tada. Tragovi kao belezi. Kao slova na koži. Svaki takav šamar, svaki pljesak, bio je poput onog ranije — nalet koji je iznova palio vatre u njenoj unutrašnjosti, produbljujući taj intenzitet bola i užitka koji je osećala.
Na kraju nije ostala prazna — već ispisana. Kao pesma koja je prošla kroz nju, ostavljajući refrene pod rebrima, pečate između nogu, tišinu u kojoj sve još odzvanja.
**
Kad se vratila kući, korak joj je bio mekan, ali pun. Nije ulazila tiho — iako nije pravila buku. Čekao sam je. Samo sam sedeo.
Pogledala me je, spustila maramu na sto i nagnula vrat.
„Obeležena sam,“ šapnula je.
Prišao sam joj vrlo blizu. Nisam je odmah pipnuo — prvo sam udahnuo. Taj miris. Njeno telo je disalo uzbuđenjem koje nije bilo potrošeno — samo preneto.
Zatim sam usnama dotakao trag. Ugriz. Linija. Topla boja. Nije više bila samo njena koža — bila je priča, poruka, znak. A ja sam znao da ga čitam.
„Želiš li da znaš sve?“ – pitala me tiho.
„Ne. Želim da osetim sve,“ rekao sam.

Moje oči prate meke linije njenih bedara — butine koje još uvek pamte dodire tuđih prstiju, ožiljke žudnje što blago svetlucaju pod slabim svetlom. Njeno telo zrači toplinom, bez traga sramežljivosti. Samo otvorenost, poziv koji ne može da se odbije.
Prilazim joj kao da hodam prema nekoj svetinji. Ne jer je krhka — već zato što je puna. Ne samo njima, već i sobom samom, sa svim svojim prošlim i sadašnjim tajnama.

Položena na krevetu, gleda me smireno, ali u njenom pogledu gori neka duboka čežnja. Kao da me moli da uđem — ne samo u njeno telo, već da prođem kroz sve što je postala.
Ruke mi klize preko njene vlažne, tople kože stomaka do pičkice. Svaki trag na njoj — ugriz, otisak, uspomena — mirišem ih, upijam, bez pitanja. Sve je to deo nje. Sve je to deo ove noći.
Spuštam se polako niz njeno telo i osetim njen prirodni miris jebena pičke pomešan sa mirisom kurčevine — ne lažni parfem, već suštinu njene kože, njenih tajni i prošlih užitaka. To je miris što me izvlači iz stvarnosti, uvlači u neku drugu dimenziju.
Ona širi bedra bez reči, pokazujući da nije samo ljubavnica — već dar, svetlost koja me poziva da se predam. Njen pogled je pun poverenja, bez straha ili sumnje. Samo potpuna predaja.

Ulazim u nju polako, sa poštovanjem. Nije ni stisnuta ni hladna. Otvorena je, ali ne prazna. Puna je — prožeta dahom drugih i mojim, zgužvanim uspomenama koje talasaju ispod mog tela.
Ne pokušavam da izbrišem te tragove. Ne tražim da budem jedini. Želim da budem sadašnji — da kroz nju osetim sve što je bila, sve što je primila, i sve što sada jeste.
Moje telo je na njenom, nežno, kurac u vreloj pički  čvrsto do kraja. Ne pritiskam — već ispunjavam svaki deo njene unutrašnjosti. U svakom pokretu, u svakom dahu, u svakom drhtaju — slušam njenu žudnju, koja nije glad, već prihvatanje, razumevanje.
„Hoću da ostanu u meni…“ šapće, pritisnuvši me nogama za struk, „…ali da me ti primiš takvu. Da i njih primiš — kroz mene.“

Ljubim je dugo, kao da pijem njenu suštinu sa usana, kao da uzimam dah koji više nije samo njen. Sa svakim pokretom, znam — ne ljubim samo nju. Ljubim svaki trag, svaku uspomenu, njenu slobodu i hrabrost da mi se vrati ovakva, celovita.
Dok se naši pokreti usklađuju u poslednjim trenucima dok se jebemo, telo joj se steže oko mene kao da želi da sačuva svaki deo ovog trenutka, svaku kap žudnje, svaku senku prošlih dodira. Njena koža se preliva toplinom i vlagom, svaki mišić je napet, a njene oči poluotvorene kao da se prepušta nekom drugom svetu — svetu u kome smo samo nas dvoje, a svaki dah, svaki trzaj, svaki šapat ima težinu večnosti.

Orgazam nas obuhvata poput talasa koji preplavljuje more. Prvo, lagano, kao da nas dodiruje samo vrhovima prstiju — drhtaji koji se šire, produbljuju, postaju vatreni plamen koji guta sve preostale prepreke, sve strahove i sumnje.
Njeni trbušni mišići se grče, njene butine stišću me, a ruke joj se stežu oko mog tela kao da želi da zaustavi vreme. Sve je zgrčeno, a opet, beskrajno slobodno.
Osećam kako se svaki prethodni ugriz, svaki poljubac, svaki šapat i svaki dodir sažimaju u jedan intenzitet koji nas spaja do samih korena — do suštine našeg zajedničkog postojanja.

Bol i slast se stapaju u jedan neodoljiv vrtlog, kao da svaki pljesak po njenoj guzi šalje novu eksploziju vatre kroz njeno telo — crvenilo što ostaje kontrastira njenoj baršunastoj koži, a sokovi što se tope niz njena bedra svedoče o potpunom predavanju.
Naše disanje je teško, ubrzano, isprepleteno. Glasovi se stapaju u tihi molitveni jecaj, povremeno prekinut šapatom i nežnim dodirima koji obećavaju da ovo nije kraj — već početak.

U tom trenutku, kada se talasi orgazma spajaju i prelivaju jedan preko drugog, ja znam — ništa se nije izgubilo, sve je sačuvano. Svaki trag, svaka bol, svaka želja i svaki poljubac sada su deo nas, utkani duboko, zauvek.
Tišina koja sleduje je gusta, slatka, puna težine svega što smo zajedno stvorili. U njoj ležimo, povezani više nego ikada, znajući da nas ovaj trenutak nosi dalje — u budućnost gde ćemo uvek biti jedno, baš kao što smo sada.

Dok me grli nogama i predaje se poslednjim trzajima svog tela, ona je ponovo moja — ali ne onako kao pre. Sada je više. Sada je celovita. Sada jsvoja.

Nije je iznenadilo kada je poruka stigla. Ne zbog sadržaja, već zbog osećanja koje ju je obuzelo čim ju je pročitala: mir. Odsustvo unutrašnjeg otpora. Osećaj da je to što se nudi — već poznato, iako nikad ranije doživljeno.

Pozvali su je. Dvojica mladih muškaraca s kojima je već delila nešto što nije znala kako da nazove. A sada — i još jedna ona. Devojka. Studentkinja. Suptilna, tiha, sa smehom koji ne osvaja prostor, ali se pamti.
U početku, dok su sedeli, činilo se kao običan susret. Vino. Muzika. Pogledi. Ali sve između njih bilo je pažljivo, kao slojevito tkanje — niko nije požurivao, ali se sve gradilo ka nečemu.
Devojka joj je prva prišla bliže. Njene oči nisu bile izazovne, već znatiželjne. Kao da pita: „Ako se otvorim, hoćeš li me uzimati?“ I kada su im se kolena dotakla, kada je nežno ispružila ruku i prešla joj preko podlaktice, sve je postalo moguće.
U tom odnosu ona nije bila konkurencija, ni igračka. Bila je saveznik. Njih dve nisu delile muškarce — delile su jedno drugo. Muškarci su bili prostor između njih, kroz koji su se prepoznavale, ogledale i stapale.

Prvo što je osetila bio je dah. Topao, blag, ne na koži – već tik iznad nje. Kao da je druga žena bila vetar koji traži dozvolu da se pretvori u kišu. Stajale su blizu, ali nijedna nije požurivala. Pogledi su govorili tišim jezikom – više osećajima nego rečima.
Studentkinja je imala onu neuhvatljivu mekoću u pokretu. Oči su joj bežale, ali su se uvek vraćale ka usnama. Kao da je tražila znak. Kada ga je dobila – blag osmeh, tek nagoveštaj odobravanja – prišla je bliže i prstima joj nežno dotakla obraz.

Njene ruke nisu bile nesigurne, već istraživačke. Kao da je želela da nauči mapu žene ispred sebe – deo po deo, bez žurbe. Dlan joj je kliznuo niz vrat, zaustavio se na grudima. Onda je svojim dahom dotakla njene bradavice. Nisu govorile ništa.
Muškarci su ih posmatrali, ne kao gledaoci, već kao učesnici koje još niko nije pozvao na scenu. U njihovim očima bilo je ono uzbuđenje koje raste iz tišine – iz spoznaje da prisustvuju nečemu retkom: iskrenoj predaji dve žene, nežnoj i hrabroj.

Kada su se njihove usne dotakle, bilo je to kao spajanje dva izvora – poljubac gladi, potvrda poćude. Njihov ritam ljubljenja bio je spor, topao, sa povremenim zastajanjima da se oseti ukus. Disanje je postajalo zajedničko. Ispijali su se žedne strasti.
Ruke su im se spojile, prsti isprepletali, a njihova tela počela da dišu jedno uz drugo, klizeći niz ramena, leđa, bokove, grudi, stomaka. Jedna je prošla jagodicama niz struk druge, lagano, osluškujući svaki trzaj kože. Osetila je kako joj se partnerka lagano uvija – ne da pobegne, već da bolje primi.
Muškarci su još uvek ćutali. Ali bilo je jasno – napetost u njima je rasla. Njihova tela su govorila, čak i ako pogledi nisu napuštali ono što se odvijalo pred njima. Dlanovi stegnuti. Disanje dublje. Ispod odeće – pokret nabreklih kurčeva, jasan znak uzbuđenja koje nije moglo da se prikrije.
Jedna od žena se spustila niže, usnama kliznula niz vrat druge, zatim zastala na ramenima, pa na golom stomaku. Svaki dodir bio je kao pesma na koži – ritmičan, mekan, ali ostavljajući trag. Druga se nagnula unazad, oči zatvorene, telo otvoreno.

A onda, u istom ritmu, menjale su se — spojene u krugu želje, usne na pičkici uzajamno. Njihove usne su pronašle izvor slasti jedna drugoj, ne kao osvajači, već kao posvećene ljubavnice. Dodir je bio blagoslov, a svaki treptaj kao tihi vapaj tela koje je znalo šta želi. Nagrada nije bila u brzini, već u prisustvu — u tome što su se usudile da budu potpuno tu, jedna za drugu. Uvlačile klitoris u usta, igrale se prstima, ispijale sokice sladostrasca ..

Dok su se dodirivale, milovale i prihvatale, čulna tišina u sobi se zgusnula. Njihova povezanost bila je jača od reči — tela su govorila sve, razmenjujući toplinu, dah i ono što je ostalo nedovršeno u drugim dodirima. Između uzdasi, jecaji zadovoljstva da muškarcima curi iz glavica kurca.
U tom trenutku, svet van njihovih tela prestajao je da postoji. Ostajala je samo njihova međusobna predaja — tiha, nežna, ali u dubini nevina i divlja u isti mah.
I baš tada, dok su muškarci sedeli, u zanosu, s očima koje sjaje kao da gledaju svetinju, devojka se okrenula prema njima i šapatom rekla:

— „Polako. Još niste na redu.“

Taj trenutak nije bio komanda. Bio je poziv da budu svedoci nečega što se ne ponavlja. A muškarci su to osetili. Sa smeškom, sa nemirom, i telom koje je već bilo budno, ali još uvek – strpljivo.

Najzad žena se je smilovala na njih, mada je i sama osetila da joj sada treba upravo nešto tvrđe, kurac i to dva na dohvatu ruke.
Pogledala je svog studenta, pogledom koji  nije bio poziv, već nalog. Ne grub, ne autoritativan — već pun sigurnosti žene која zna šta želi. A želela je baš njega. U tom trenutку. Sa telom које je već pulsiralo.
— „Približi mi se“, rekla je tiho, ali jasno. „Ne želim nežnost sada. Želim da osetim da sam žena ispod tvojih ruku. Želim tvoju sirovu muškost, želim tvoj mladi kurac“On se trgao, jedva čekajući. Njegovo telo je već bilo budno, ali sada je svaki korak bio kao ispunjavanje zadatka. Približio se, brzo, bez zadrške.
Pogled joj je bio zakovan za njegov kurac. Nije želela da je ljubi, da je smiruje — već da je jebe bez milosti, žestoko do ivice bola. Kao muškarac. Kao žudnja koja zna svoju silinu.
Kada joj je prišao, ona je već stajala čvrsto, ali otvoreno. Položila mu je dlan na grudi, osluškujući otkucaje — srca, impulsa. A onda je spustila ruku niz njegov stomak, dovoljno da zna gde ide, ali ne dovoljno da stigne.
— „Uzmi me… ali onako kako muškarac uzima ženu koja zna koliko vredi. Jebi me, treba mi tvoja kurčina, jebi me ko kučku“

U tom trenutku, svet je za njih bio samo ta linija između dodira i razaranja. Ona se oslanjala o njega, nije bežala — već tražila sve. I on joj je davao, snagom tela, ali i strpljenjem koje zna da čeka pravi trenutak da prodre — ne samo u nju, već u ono što ona jeste.
U međuvremenu, druga studentkinja, još uvek zadihana i raširena, kao cvet koji nije znao da li se upravo otvorio ili već uvenuo od previše sunca — okrenula se ka drugom mladiću. Pogled mu je bio pun iščekivanja, telo zategnuto, ali srce otvoreno.
Nije bilo poziva. Samo pogled, ruka pružena unazad, kao ptica koja poziva da joj slete na rame.
On je prišao, strasno,  divlje, gladan pičke. Kao neko ko je gledao dovoljno dugo da više nije mogao da se zaustavi, znao je da mora da je razbije, poludeo ja za vrelom pičkom. Nezadrživo joj ga je zabio u žednoj pički. Njihovi pokreti su već znali jezik, jebali su se ko zveri, vrištali i remetili mir.
Zgrabio ju je oko struka i privukao, usnama joj je ljubio usta, ujedao po vratu i ramenima a kurcem harao po vreloj utrobi.  Jebanjem joj pokazao da više nije devojčica u igri — već žena koja sada ima svoju scenu i ulogu jebačice.
I dok su oni počinjali svoj ples, žena koja je pokrenula sve — okrenula se, sada već raširena i oslonjena o njegovo telo, i u šapat mu rekla:
— „Vidiš? Sad nas ima četiri. Ali ništa nije haos. Sve je sklad. Samo prati ritam.“

„Razmena tela, bez gubitka duše“
Tišina. Bila je to tišina zasićena dahovima, trenjem kože, pogledima koji nisu tražili dozvolu, već priznanje. Tela su već bila u pokretu, ali sada… sada se desilo nešto što su svi osećali: promena.
Spremnost. Razmena.
Žena je prva osetila trenutak. Njeno telo je bilo ispunjeno, još uvek toplo i drhtavo, ali duh joj je bio budan. Okrenula se, pogledala mladića s kojim je bila — dlanom mu je dotakla lice, nežno, ali sigurno.

— „Vreme je“, šapnula je, kao da oboje znaju šta dolazi.
I tad je, polako, ali s punom prisutnošću, prešla do drugog. Onog čiji je pogled od početka bio oprezniji, dublji, ali u kojem je tinjala glad. Nije rekla ništa. Samo mu je prišla, spustila dlan na njegovo rame i oslonila glavu na grudi.
Njegovo telo je reagovalo instinktivno — rukama ju je obavio kao da mu je disanje do tada bilo nepotpuno. I tada su se spojili, prilagodili se novom ritmu — žurno, grubo, kao dve nezasite strasti  koje su čekale da se dohvate i probiju jedno u drugog. Počeli su da se jebu najpre polako a onda sve brže i jače.

U isto vreme, mladić s kojim je bila — sada je bio pored studentkinje. Njih dvoje su se samo pogledali. U njenim očima više nije bilo stidljivosti ni iznenađenja. Samo žudnja i izazov.
— „Jebi me sada“, rekla je tiho. „Znam da možeš, pokaži mi svoju moć.“
Prišao joj je —  kao osvajanje, kao prepoznavanje. I ona mu je pošla u susret, uvukla mu ruke u kosu, kao neko ko više ne traži dozvolu da se izjebe potpuno .
Dok su njih četvoro ponovo rasli jedno u drugome, prostor između njih se zatvarao, ali ne u haosu — već u harmoniji. Pogledi su se preplitali. Telo jedne bilo je na grudima drugog. Dah jednog na vratu druge. I sve se događalo u naizmeničnim talasima:
strast, pa nežnost. zvuk, pa tišina. prodor, pa uzdah.

Niko nije izgubio sebe. Svako je dobio drugo ogledalo. Novo ogledalo tela.
A ona — žena koja je sve pokrenula — bila je i dalje jezgro tog trenutka. I dok su se njene usne stapale sa novim dodirima, ona je pogledom tražila onu drugu. Studentkinju. I videvši je kako se predaje — po prvi put bez ostatka — nasmešila se. Ne zbog pobede. Zbog zajedništva.
Jer, ponekad se najdublja intimnost ne meri time koga dodiruješ — već koliko si prisutan dok ga imaš.
U tom trenutku nisu više bile dve žene i dva muškarca. Nisu više postojala imena, ni granice. Samo tela — zategnuta, oslobođena, razlivala su se jedno uz drugo, kao četiri reke koje se ulivaju u isti okean.

Žene su ležale okrenute jedna ka drugoj. Njihova tela — nežna, ali snažna — bila su u dodiru od kolena do čela. Njihove usne su se spajale u poljupcu u kome nije bilo žurbe, već posvečenost.
Prvi dodir bio je blag, više dah nego kontakt. Kao da su obe znale да оно што следи не сме бити нарушено брзином. Kada su se usne otvorile, to je bio čin želje, čin poverenja. Jezici su se dotakli da bi istraživali jedna drugu, već su se prepoznali. Jedno drugom šaptali u dodiru jezika, dodiru koji  oseća slast i nežnosti i blagim dodirima.
Bio je to poljubac što traje —  po dužini, po dubini. Nešto između daha i struje, između priznanja i predaje. Jezik nije provaljivao, nije uzimao — on je slušao onaj drugi i uzvraćao mu. Pratio ritam druge žene, povlačio se, vraćao, kao val što zna gde treba da stane da ne bi narušio obalu.
U tom poljupcu bilo je više od strasti. Bilo je razumevanja. Ritam njihovih tela usklađivao se s tim dodirima jezika i daha, kao da sve drugo nestaje. Ništa više nije postojalo — ni vreme, ni prostor. Samo ta mekoća usana и та топлина што струји између два тела што су се препознала у једној истини: "овде сам, с тобом, у овом тренутку."

I kad su se konačno odvojile, dah im je bio pomešan, kao da se više nije znalo kojoj pripada koji. Pogled je bio dovoljan. Nisu morale ništa da kažu. Sve su već rekle — usnama.
Za to vreme grudi su se uzbudile.
Grudi studentkinje bile su meke, kao da ih je koža sačuvala u najnežnijem sećanju. Pod prstima žene, reagovale su kao pupoljci na prve zrake sunca — laganim treptajem, uzdahom, bljeskom topline. Bradavice su se zategle od pažnje, ali ne naglo — već kao odgovor na tiho, nežno otkrivanje.
Žena ih je dodirivala pažljivo, kao da ih čita. Palčevima je crtala krugove oko areola, a zatim se spuštala usnama, ostavljajući dah između poljubaca. Nije bilo potrebe za žurbom. Svaki pokret bio je razgovor — kože i daha, tela i čežnje.

Grudi su se pomerale uz disanje, lagano, kao da žele da ostanu u tom trenutku još malo duže. I kada ih je dlan obuhvatio, bez stiska, samo da oseti puninu i toplinu, u njima se skupila sva mekoća sveta — ali i skrivena vatra.
A između njihovih tela, taj dodir — žena uz ženu — bio je više od igre. Bio je tiha pesma poverenja, uzbuđenja i neizgovorene predaje.
Njihova tela bila su blizu, gotovo istopljena jedno u drugo. Prsti su klizili preko gole kože, ne tražeći ništa — osim prisustva. Grudi su im se dodirivale u valovima, mekoća je susretala mekoću, poput dva daha koji se pronalaze u tišini.
Bila je to igra bez reči. Jedna je prigrlila drugu, čelo uz čelo, a zatim usne — ne kao napad, već kao pitanje. Polako, ujednačeno, klizile su po koži, kružile oko bradavica, ne grabljivo, već kao da čitaju srce preko njih.
Te grudi — meke, pune, kao da su same žudele za dodirom vrelih usana. Na vrhovima, koža se naprezala u susret jeziku, kao da je svaka milisekunda bez topline bila previše.
Nije bilo žurbe. Nije bilo glume. Samo istina u dodiru.
A kad su usne jedne žene prešle preko grudi druge — nije to bio običan poljubac. To je bio način da se kaže: „Ovde si nežna. I ja to volim.“

Telo je treperilo, a grudi — u njima je bilo više od požude. Bile su simbol predaje. Mesto gde srce govori bez glasa. Gde se dah zadržava, a osećaj postaje pokret.
Ali njihove pičkice su bile uzavrele od pohote.
Ruke žene su lutale sporo približavajući se cenntru sladostrasća, bez žurbe, da upoznaju svaki milimetar, žele sve da otkriju, dublje i ono sto se ne vidi, a oseti. Pratila je liniju butine, kružno, nežno – kao da prstima ispisuje tihe stihove po koži. Studentkinja je drhtala od požude. Od onog slatkog iščekivanja, kad zna da je željena a da to dopušta.
Dah joj je klizio niz stomak — topao, blag, ne kao povetarac, kao uzdah koji ima svoju volju. Kada se spustila niže, zadržala se na unutrašnjoj strani butine, gde koža postaje tanja, osetljivija, mekša. Nije žurila. Samo je usnama dodirivala ta mesta gde kuca ubrzani puls bliže pičkici.
Svaki poljubac bio je tiha molitva. U žudnji za osvajanjem, u slavljenju onoga što jeste pred njom — pička što se otvara, što diše, što je već u vatri iz koje cure vreli sokovi . Jezik joj je skliznuo tek toliko da navlaži kožu, da ostavi trag, kao poziv, kao pojačanje onoga što već gori.

Zadrhtala je, ruke su joj se stegle oko jastuka, a bedra su joj se sama otvorila, u pokornosti, u slobodi. Kao cvet koji zna — sad je vreme da se otvori, rascvala se pička.
Između njih nije bilo žurbe. Ni potrebe da se nešto imenuje. Samo struja koja je tekla, čas nežno, čas sa naponom, i povezivala ih ne rečima — već telom, dahom, pogledom. Bila je to pesma u kojoj su obe bile i nota i melodija.
Miris pičke bio je gust, opojan i sladak — kao da se sve budilo istovremeno. Njihovi pokreti nisu bili brzi, nisu jurili. Bili su to dodiri što mirišu na poverenje, na žudnju koja ne traži osvajanje, već prepoznavanje.

Jedna drugu je doticala pičku dahom, nosom, vrhom jezika — ne kao da uzima, već kao da otkriva. Njena unutrašnja bedra bila su kao svilena vrata kroz koja se ulazilo polako, s poštovanjem. Kroz taj prostor strujala je toplina, mešavina želje i oslobođenosti. Pička je pulsirala ubrzano. Nije bilo suzdržavanja, već predavanje užitku. Samo istina picine kože, bez glume.
Kada se približila srži pičke, nije to učinila naglo. Prvo je samo udahnula — miris koji nije mogao da se opiše rečima, ali je bio čist život. Osetila ga je u grudima, u prstima, u najdubljoj tišini između srca. Miris preslatke pičkice.
Njihova tela su se spajala kao dva izvora koja se spajaju i stvaraju reku — toplu, duboku i nemirnu.
Kao priznanje da se razumeju bez reči. Da je njihova bliskost svetilište u koje su i muškarci sada pozvani, ali ne kao osvajači — već kao posvećeni.

Muškarci su klečali pored njih, svaki uz svoju partnerku, posmatrajući kako se njihove energije stapaju. Bili su nestrpljivi, ali ne grubi. Žudeli su, ali su čekali znak. I kada su im ruke dotakle ženska leđa, bokove, bedra — učinili su to sa poštovanjem, ali i neodoljivom muškom snagom.
Žene su ih primile bez otpora. Otvoreno. Kao da ih prizivaju duboko iz sebe. Jedna je šapatom pozvala, druga rukom povukla bliže. Muškarci su odgovorili — pokretima koji su govorili više od reči. Tela su se našla. Dodiri su postali ritam. Pogledi su se zadržavali, kao da traže potvrdu da su tu, svi, zajedno, u istoj visini želje.
I dok su muškarci prodirali u njih, dok su ih jebali u silovitom ritmu, žene se nisu odvajale. Njihove usne su ostale spojene, poljubac se pretvarao u jecaj, uzdah, u treperavi krik zadovoljstva. Njihove ruke su se držale, kao da žele da ostanu u toj struji, povezane, dok kroz njih prolazi talas za talasom orgazma i ritam ludih kurčina koji su im rayarali utrobu.

Oni su ih ispunjavali kurcima, ali i pogledima. Kao da žele da zapamte svaku sliku, svaki drhtaj, svaki trenutak kad je sve bilo dozvoljeno, sirovo i istinito.
I baš kad su svi stigli do ivice — zajedno, sinhrono — zadržali su dah. Kao da su se u tom trenutku svetovi preklopili. Kao da ništa više nije postojalo osim tog pulsa, tog jednog daha koji su delili.
Zajedno.
Urlali. Vrištali. Disali — dublje, sporije. Kao da su pronašli ritam koji pripada i telu, i duši.

Kada su se smirili, ostali su spojeni. Četiri tela, ali samo jedno tiho, ispunjeno središte. Disali su jedno u drugo. Ruke su ostale na koži. Pogledi u očima.
I znali su: ovo nije bila avantura. Bila je to pesma u telu. A u svima njima — odzvanjala je još dugo.

Kategorija:
Bisex erotske priče 


  • Nema komentara