Žega (1. deo)

Šume su gorele, voćke se osušile, temperature su svakodnevno prelazile 38, a kiše nije bilo dva meseca. U tihoj noći kada su svi premoreni od vrućina i spavaju nekom odsutnom budnošću daleko od sna, mogle su se čuti samo kapi sperme po mojim leđima. Brojim ih da se što pre završi.
***
Mnogo pre venčanja, Boban je bio neka druga osoba. Osoba kojoj sam htela decu da rodim, da ga uvek bodrim, lečim i previjam ako treba, moji su govorili da je pregrub, da mnogo popije i nema stila, ali bilo je kasno, zaljubila sam se do neba. Onda sam rodila, previjala i dojila, dok je on i dalje pio, postajao sve grublji, a stil je razvio samo u tehnikama maltretiranja najbližih, govoreći mi ponekad dok kaplje, da će mi odseći glavu ako se ikada drugome dam. Ne brini, to se neće desiti nikada – padala bih na krevet, u san bez snova, iscrpljena i izgubljena. Najčešće mu okrećem leđa, neka mi radi šta hoće samo da ga ne gledam i zamislim bilo koga samo da brže prođe. Ne voli kad zažmurim i dok čereči svoju žrtvu voli da ga ona u oči gleda.
***
Tamo me kod banke izbacite pa ću peške do Dade – rekla sam u množini, obraćajući se mužu, dok je Lazar, moj brat, sedeo kraj njega i vozili smo se preko centra grada, njih dvojica u pravcu kafane a ja do prijateljice, kako sam vešto slagala. Sa zadnjeg sedišta posmatrala sam ih kako se, iako s leđa, razlikuju kao nebo i zemlja. Ovaj moj tih, mnogo tiši nego ja, tek stasao u mladića, povučen ali kaže on svima šta treba, naročito našim roditeljima, devojci ne znam da li je rekao da smo luda familija. A nije ni Anicina bolja, kako kaže pesma, „mali je ovo grad, u njemu sve se zna“. Uvukao se u suvozačevo sedište, priprema se na čeličenje sa zetom, ali ovog će teško zajebati. Bobanu je litra rakije kao dobro jutro, ne vidi se put pred nama od njegovih ramena. Sve više prezirem smrad njegove kože iako znam da se redovno kupa, to je nešto što se ne može oprati. Sav se trese dok Lazaru priča nešto od svojih fora koje nikom sem njega samog nisu smešne.
***
Vrelina guši srce, asfalt gori kao da sam kročila u pakao. U banci podižem sav novac koji imam na svom i računu za koji Boban ne zna. Zaboravio je da Dada uopšte ne živi u blizini već na drugom kraju grada. Osećam se kako radim nešto loše i ujedno ono jedino što sam ikad želela – da ostavim sve, kao da time malo više dobijam ono što nikada ne mogu imati. Konačno sam žena sa većim mudima od svog supruga, više mi ništa sveto nije.
***
Tvoja svilenkasta kosa još mi treperi pred očima. Znam da ćeš me pronaći samo ako se potrudiš. Znam da si me prokleo i neka sam prokleta, pa i takva sam samo ono što jedino mogu biti – tvoja, makar čitavog veka sledila mišljenja drugih. Stidim se uvek jednako one pritajene vlažnosti u tvojoj blizini, odavno. Predugo traje, moj anđele. Potiskujem je neka se sa žegom sva osuši, stiskam, ne smem, proći će. Sada je gotovo sve. Gubim snagu, štikle se tope kroz beton, rastočene. Odnosi te talas prašine.
***
I sada kada sam odmakla, ne deluje mi on kao takav siledžija uopšte, nije Bobi tako loš, šapućem, vraćam slike dece i bluza, lepih haljina koje će Lazar Anici pokloniti. Čudno je kako vam prekid s nečim užasnim odjednom sav taj užas učini podnošljivim. A podnela sam samo zbog tebe, da pokažem da mogu, mogu da te volim i toliko da mi ništa ne smeta. Ni ti meni nisi veran, još od onih dana kada smo se proždirali poljupcima, sasvim nesvesni.
***
Novčanik mi se preliva od novca, štikle su se pod klimom ohladile za dalji hod, a u meni jeza i praznina kao nikada pre. Odjednom pitanje kako ću bez tebe. Nema nazad, odlučeno je. Stići ćeš, doći ćeš, ako preživim, uzećeš me ponovo u naručje i oprostiti mi sve greške, a ja ću te ljubiti kao pre deset godina, nežno i sladunjavo, najnežnije, pokretima usana ti reći da je bilo vredno, na kraju, da te kraj našeg puta ipak donosi meni. Koja sam budala, pa ti imaš svoj život, možda uopšte i ne pomišljaš da se ja danas domu neću vratiti.
***
Uzmi me kao da je poslednje, kao da ne znaš da li je. Prekini žegu i neka lije, lije i obliva svaki propaćen trag, neka poliva i leči dušu i skine sve te teške okorele kraste, tvoja voda najslađa, mekša od kiše, tvoja svila dok me prekriva i miriše. Anđele, čuvala sam te, znaš to, u očima si mi uvek video da te nikad ne bih izdala. Predala bih ti se istog trena kada samo rukom kreneš, u četiri zida, ka meni, kroz mene, u mene. Ljubila bih ti te prste koščate, medene, i pustila da iz mene izvučeš poslednji krik dok ne uvenem u tvom zagrljaju. Ako ne shvataš, onda mora da si lud. Ti si jedino što mi nedostaje. A kada bliskost toliko dugo traje, ona potkopava svetove i buši tajne kanale kako bi se produbila i opstala. Uzmi me i tucaj kao da je poslednje, to naše prvo, dok mi oko vrata poskakuje lančić a naša sva slova zlatom boje uzavreli vazduh. Pronađi me.
***
Šume gore, voće se osušilo, moja želja umorna je kao lupanje štikli po ulicama beskraja. Dođe mi da sasvim nestanem i skrijem se. U veliki grad, u kome se ništa ne zna. Temperatura i dalje raste. Šta li radiš sada, misliš li na mene, liči li na mene, prolaznica neka koju poželiš a jednako ne smeš, iskrivljen odraz u punoj čaši, fatamorgana na onom uglu usled vrućine, zamišljaš li me? Možda me nikada nećeš tražiti dovoljno dugo da me nađeš i možda nećemo osetiti ono krajnje pripadanje koje nam život duguje. Snajka će dobro brinuti o mojoj deci, Boban će se snaći ili se snalazio i pre, kap po kap padaće samo suze umesto kiše, ona najteža, suza kajanja što si mi došao i ista ta od sreće koju ne možeš izreći ni opisati, što si mi više od sopstvenog srca, dok kucaš i liješ unutar mene osveženje, jednu novinu i obrt luđi od svake familije.