O smislu života, smrti i pišanju
“Blago siromašnima duhom, jer je njihovo Carstvo nebesko.”, ako se ne varam tako je mesija počeo jednu svoju propoved podužu kao Kastrov govor iz najboljih dana. Neverovatno je kako se moj kurac nekako postavi čak i u raspravu o osnovnim, egzistencionalnim pitanjima, čak i u trenucima kada bi se to moralo smatrati apsolutno apsurdnim i svakako neprimerenim.
Zoran mi nije bio najbolji prijatelj, ali svakako u prvih deset. Verovatno ste shvatili da nisam preterano društven, poprilično sam egocentrična osoba, ali on je bio jedan od retkih koji je svojom iskrenošću, ljudskom toplinom i besprekornim karakterom uspeo da probije moj okoštali štit od 100% engleskog štofa, supima pamuka i sloja nemačke muške kozmetike. Jebi ga bio je stvarno dobar drug. Umro je od sarkoma, a iza njega je ostala tupava žena, dva imbecilna sina i pola miliona eura kredita sa hipotekom na svaku iole vrednu stvar koju je imao u životu! I da, mislio je da je uspešan poslovni čovek.
Fala milom Bogu, na sahrani nije bilo drumskih razbojnika u mantijama. Kiša je prestala prethodne noći, nad grobljem izmaglica, leto, neprijatno malo sveta, svi su negde na odmoru. Jedno od onih usranih leta sa vremenom kao da je Novembar. Poslednji pozdrav uz Simona & Garfunkela. “Hello Darkness My Old Friend”, mislim o Zoranu, prvi je skinuo mrak u Gimnaziji, zveknuo je studentkinju koja je došla na praksu ili zamenu za engleski. Trebali su pustiti “Hello Mrs. Robinson” , Zoki je uvek voleo starije. Gledam u njegovu ženu, ispraća ga gospodja naborana kao šar-pej. Kolica škripe, idemo za kovčegom. Jovana, ćerka zajedničkog prijatelja koji je još ‘99. zbrisao u Holandiju jer mu je stigao poziv da se javi u partizane u sred bombardovanja okačila mi se na ruku. Jebote, ko još na štiklama od 15cm dolazi na Novo Groblje? Mada u paketu sa svom tom crninom na sebi, dugačkim nogama, satenskim kompletićem i tamnim cvikerima…. Stvarno sam stoka. Jovana nešto priča, meni misli lete od Zoranovog života do njenih dugačkih nogu. Pitam se u isto vreme koji je smisao našeg bivstva i da li je Jovanina pica roza ili je već dobila tamnije nijanse. Nebo je teško kao tuč, vlaga, jebena vlaga, molim te misli o nečem drugom već ti se napola digao, neko će primetiti.
Veče pre toga par nas se skupilo u wine baru i slupali flašu japanskog whiskey-a, dok smo se odlučivali koje ćemo vino da popijemo za Zokijevu dušu. Nisam se ubio ali sam dovoljno popio da kontinuum prostor-vreme danas ne funcioniše baš najbolje. Stigli smo do grobnog mesta i neki rodjak je počeo da čita govor. Jbt, ko je ovaj, pa zar nije njegov kum pričao u kapeli, ili su rekli da će verovatno kum… “Živa sam se upišala, znaš li gde je toalet?”, Jovana mi je prekinula misao. Nemam blage veze, mislim, muškarci stanu iza nekog spomenika, zaliju domaćina ispod, ali žene? Ono, kada zamislim wc na groblju u Srbiji, samo mi u kadru sinu Taško Načić sa karamfilima i pokojni Toza iz Maratonaca kako vire iz susedne kabine sa čučavcem! Htedoh joj reći da se strpi, ali vidim da je krenula izmedju grobnica da nabada na tim štiklama. Brzina je očito od krucijalne važnosti da se ne upiša.
Rodjak i dalje kenja, samo čekam šapca-lapca i priču o Titovoj masnoj svinjskoj supi. Pusti čoveka da ode bar sa malo dostojanstva. Svi gledaju u telefone i satove, niko ne plače. Malo sam se odmakao, ovaj je potrošio sav kiseonik! Gledam da ne stanem u nečiji minuli rad, serem o Jovaninim štiklama, a ja sam u cipelama sa kožnim djonom na ilovači i mokroj travi. Čujem nešto, dižem pogled, Jovanina pica je još uvek roza, oči su joj čelično sive:” Jebote Aco, koji je tebi kurac, šta me gledaš?” Ukopan kao ašov bukvalno pored rake, stojim prav, zblenut, ne pomeram se, zrak sunca, verovatno jedini koji se probio kroz sumorno nebo pada izmedju mene i nje, klizi po vlažnoj travi, razlokanim ciglama i završava tačno medju njenim i dalje blago razmaknutim nogama. Ustala je, crne svilene gaćice su joj i dalje negde oko kolena, i dok pokušava usku haljinu da spusti sa stomaka niže, ja gledam kako poslednje kapi blistaju na čuperku njene… I sklopim oči, kažem:” Izvini. Molim te izvini.” Hoću da puknem od stida.
Par meseci sam sam, poslednja “devojka” me je istrčavala kao dete labradora , bila je tačno 22 godine mladja od mene. Jebala se kao pako džet i adekvatno tome ostavljala me posle seksa da se rastapam kao najfiniji francuski mus od guščije džigerice po krevetu nesposoban da sem daljinca od tv-a uzmem bilo šta u ruku ili mislim o bilo čemu sem o tome kada će sledeći seks doći na red. Imala je 23, tj bila godinu dana starija od Jovane i apsolutno me nije bio stid da joj radim, a još više da mi radi stvari kojih nije bilo ni u nemačkim pornićima iz devedesetih! Koliko puta sam bio po austrijskim i nemačkim kuplerajima i tucao ribe za koje samo zbog “pozitivne zakonske prakse” tih zemalja znam da nisu bile mladje od 19 godina. Pa zašto sada i dalje stojim kao grof Von Krutenkurc tu na sred Novog Groblja i sramotim se kao da sam prdno u liftu ( a nisam našao adekvatnu gospodju da je mrko pogledam i diskretno okrivim)? Moralne norme su očigledno kao žvaka - rastegljive, ili u mom slučaju sad, ako ih progutam, zalepiće mi se za creva i umreću!
Parče leba, so, rakija, pola prospeš, prekrstiš se, popiješ pa ponoviš bez leba, jebo lebac! Jovana je i dalje pod rukom, nabadamo ka izlazu, kao da ubrzavamo samo da pobegnemo od sebe, smrti, jedno od drugo. I dalje mi je u glavi onaj zrak sunca, kita mi se sada već sigurno vidi kroz pantalone. “Jesi li autom?” Pitam Jovanu, ne znam za koji moj, i naravno dobijem odgovor:” Ne uzeću taksi.” Taksija nema, ali NEMA!
Volim da idem u bioskop i pogledam odličan film. Nedostaju mi pravi bioskopi, mrzim ove nove po tržnim centrima sa deset sala! Pored “block buster only” repertoara ne volim da idem u bioskop u prodavnicu. Ne ide da kupiš čarape, mleko, slušalice za mobilni i pogledaš “Odiseju 2001.” ili neko drugo remek delo sedme umetnosti! Možeš da pogledaš sa kesom punom povrća i majci (koje su sašila deca u nekoj zemlji trećeg svet) možda nekog Šišmiš-mena ali pravi film… Još kada izadješ pa te pitaju kakav je bio a ti odgovoriš: “Gluma je odlična..” (a film je bulja, medjutim puni su k’o brod pa su platili najbolje glumce da igraju u tom sranju).
Sve ovo sa Jovanom pretvorilo se u loš, jako loš film! Noćnu moru pogrešnih pitanja jednog za drugim. Tišinu u autu sam razbio sa : “Jesi li ručala?” Namera očinska, izvodjenje seksualnog predatora! Na radiju je “November Rain”, o kakav kliše!
Sedimo u restoranu. Ponovo dižemo pogled jedno prema drugom. Prijatnije mi je da gledam nju nego tanjir pun ovčijih brabonjaka medju vlatima trave preko koga se dijagonalno posrao galeb ( jelovnik pominje vlašac, redukovani sos od nečega i drugi opis ovčijih govana)… Njen tanjir nadmašuje bizarnost mog! Smejemo se, merlo je težak ali pun, ne opterećen buretom. Flaša je prazna. Kažem joj da je prelepa! Kaže mi da hoće da me kresne!
Kod mene smo, stojimo goli ispred staklenog zida i gledamo u Arenu, desno od nas na nebu oblaci gore purpurom, volim je, kita me boli. Smisao života, tako prost, vulgaran, savršen u svom užitku i lepoti! Prikazan od svevišnjeg kroz razmaknuta nebesa u trenutku bola, razotkriven pupoljak večnog životnog ciklusa radjanja i umiranja, spajanja u užitku najčistijih emocija nastalih iz najnižih bazičnih životinjskih poriva! Ala ja volim da jebem! I serem za medalju!
Jovana je ostala tu celo veče i noć. Lenjo smo se razvlačili po krevetu a ja sam pratio svaki tračak svetla koji bi završio medju njenim nogama, ali i na grudima, usnama, kosi koja se presijavala na prigušenom kineskom led osvetljenju. Iskreno sam je voleo, iskren voleo da je karam! Njena pica je danima ostala roza boje, sveža kao prvi dan kada je došla kod mene. Nisam razmišljao o danu kada će otići, mislio sam samo o trenutku. O sreći, o tome da nemam kredit, dva debila od sina, ženu koja liči na napuljskog mastifa, kako sam živ i kako volim da gledam kapi koje se okupane suncem presijavaju na njenoj pici !
Da li se ja to ložim na pišanje? Evo opet mi je malo dignut. E to je novo, mislim ovo sa…
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 8 Jan, 2025
- 1383 pregleda
Kad neko zna i ume da piše, zna! Evo još jednog od retkih i malobrojnih autora ovde, koji zna!
Respekt!!
ovo se zove erotska priča. Svaka čast!
Urnebesno
Lepo je krenula 2025. ovde, uz standardno dobre pisce evo i novih...baš je dobra i ova i prethodna, sviđa mi se i stil kojim pišeš. Nije klasika, a ja bih samo voleo da su malko duže. Pozdrav i piši nam još kad bude inspiracije.