Najteže je pisati o dogadjajima u kojima se čovek žestoko izblamirao, bez obzira koliko su stvari posle bile odlične, ili pak neverovatne. Dok sam sa svoje dvadeset i tri godine šetao ulicama Detelinare u Novom Sadu, i hektično pomerao kratke pantalone koje su mi se zalepile za guzicu ili sklanjao već podužu kosu sa lica, nisam ni sanjao da ću uraditi istog prepodneva nešto zbog čega sam mislio da ću propasti u zemlji od sramote.

Kod Jelene, slikarke i dizajnerke koju sam upoznao na Akademiji umetnosti sam uvek išao oko devet ili deset ujutro subotom. Ona je bila odrasla žena, ali me je prezirala što sam ranoranioc i dolazim kod nje u to doba. Mislim, razumeo sam je, ali neka, dobro je to. Ne dolazim ipak svakog dana.

Da, vrlo interesantna je to porodica bila. Ona je bila razvedena, i živela je u vrlo dobroj i umetnički nastrojenoj porodici. No, njen brat Vuk je glavni lik ove priče. Arhitekta.

Krajnje kontradiktorna osoba. Doduše, kad bolje razmislim o svemu, shvatam da smo verovatno svi mi u neku ruku kontradiktorni. Zamislite momka koji je oko 1.85 visok, poprilično širokih ramena, provodi dosta vremena u teretani, svakog dana da budem precizan. Crne kose, i simetričnim licem, ali blago većim nosem koji je po mojoj pretpostavki u nekom periodu njegovog života bio slomljen. Vrlo opasno, zar ne? E sada, zamislite istog dečka koji posle par meseci i mojih već utemeljenih predrasuda počne da priča o arhitekturi dvadesetog veka, o Gaudiju ili pak Le Kurbizijeu. Istog trena kada je otvorio usta sam se i zaljubio u njega. Ali kasnije o tome.

Posle svih iskustava o kojima ste možda čitali možete zaključiti da sam bio vrlo emotivno iscrpljen. To, ali i naložen. I tako dok uživao u julskom jutru nadkriven krošnjama drveća mi je bilo potrebno oslobadjanje. Kada sam stigao kod Jelene, njeni roditelji su bili u radionici. Ušao sam u kuhinju u kojoj sam već mnogo puta skuvao kafu i isto to i ponovio ovaj put. Sve mi je u toj kući bilo poznato, kao i činjenica da ću morati oboje da ih probudim. Sve je to okej, ipak smo prijatelji.

Kuhinja je bila poprilično mračna, zbog jednog jedinog prozora koji se nalazio pri vrhu plafona. Ko god da ga je stavio tu, nije zamišljao da će se taj prozor otvarati. Zbog toga je kuhinja za vreme ručka i doručka bila poprilično sparna, i u njoj se teško disalo. U Vukovu sobu se upravo iz kuhinje ulazilo. Njegova vrata su bila potpuno drugačija od svih u kući. Sam ih je napravio, pa i čitavu sobu dizajnirao. Razmišljao sam o tome kako nikada nisam zapravo kročio i obitavao u toj prostoriji. Vratio sam pogled džezvi.

Kafi je trebalo milion godina da uskuva. Mrzeo sam to. Erkecija mi je bridela. Jebeno leto i jebene pantalone. Naslonio sam se na na ivicu ploče na kom je ringla i počeo da nadražujem dignutu kitu. Nije funkcionisalo. Pogledao sam oko sebe i shvatio da imam u teoriji vremena da se olakšam ako hoću. Ložilo me je vrlo da drkam na mestima koja nisu moja kuća. Brzim korakom sam izleteo iz kuhinje i skrenuo u kupatilo, zatvorio vrata, prišao lavabou i počeo brzim pokretima da svalačim prilepljene pantalone i majicu. Sav zadihan sam stavio ruku kraj ogledala, naslonio se i počeo da drkam u svoj odraz u ogledalu. Osećaj je bio neverovatan, s obzirom da sam se već danima patio. Skrenuvši pogled na korpu za veš sa ugledao bokserice. Znao sam da su Vukove. Kada sam ih uzeo u ruke, bile su blago vlažne. Bio je u njima na treningu juče, pomislio sam. Zgrabio sam ih čvrsto, prineo licu i spuštao ih preko vrata, grudi dok napokon nisam stigao do kurca. Obmotao sam ih i krenuo još žustrije. Počeo sam da se znojim, teže da dišem jer je u kupatilu falilo vazduha. Grudi su mi bile crvene, usta otvorena. Zatvorio sam oči i počeo da zamišljam Vukovo telo u teretani, njega kako se oko kuće bez majice šeta...

Kada sam otvorio oči i pogledao u stranu, ugledao sam pospanog Vuka na vratima, očigledno izbačenog iz takta. Samo je blenuo, u neverici zalupio vratima i otišao nazad. Ja sam iste gaće bacio u korpu i izleteo napolje, potpuno crven u licu.

A u pičku materinu više...