Limun
Jednom, u finom, prijatnom razgovoru, u pokušaju da ilustrujem sopstveno prokletstvo (malo i njegovo) rekoh kako je to kao kad u frižideru držiš limun nedeljama i ni ne pada ti na pamet da ga upotrebiš, pa kad poplesnavi i baciš ga najzad - odmah poželiš limunadu. I on je obećao da će mi doneti limun. U stvari, lepo smo se razumeli... Retko dobro komunicirali. Ili se bar meni teko činilo. Možda malo i preterivali jer nismo znali da stanemo.
U nekom momentu je sve prestalo. Jednostavno je prestao da odgovara. Bez najave, bez bilo kakvog vidljivog povoda.
Nisam imala objašnjenje, ono koje mi je dao, bilo mi je nekako bledunjavo, ali, svesna da je rakao sve što je hteo, nisam nalje ništa pitala i ostalo je na tome.
Povremeno bismo razmenili po neku poruku, više reda radi, dok nisam počela da mu šaljem svoje „bezobrazne“ priče. Pričeli smo o njima, on je bio čovek koji je ostavljao utisak nekog sa finim, intelektualnim autoritetom i stvarno mi je značilo njegovo mišljenje, još više pohvala. I konalno mi se učinilo da je sve “leglo” baš tako kako treba.
U stvari, svaka komunikacija koju započnemo, bilo gde i bilo sa kim, sama sebe određuje. I možda nam nije uvek po volji, možda se nekad osetimo iznevereno, povređeno, čak, ali sa neke vremenske distance shvatimo da je svaki odnos upravo onakav kakav je i trebao da bude. Naravno, ni jedan koji nije završen, nije ni konačan... Odnosno promene smera su uvek moguće...
Ono što sam uspela sebe da naučim je da se opustim i dozvolim da se stvari odvijaju nekim svojim tokom, sve dok ne osetim najpre šta sama želim, a potom i saznam šta taj neko želi... Za to je nekad potrebno pet minuta, nekad meseci... Nekad se nešto promeni. I jedino pravilo je da pravila nema.
Bila sam svesna da sam ovde posle, otprilike, pet minuta, znala šta želim.
I nisam to skrivala. Naprotiv.
Sve dok je i on pokazivao interesovanje u istom smeru, prijalo je.
Kada se to izgubilo, ostalo mi je da prihvatim i naravno, ispoštujem njegovu volju.
Zato sam se iznenadila kada je, odgovarajući na neku moju priču, iskazao interesovanje ... za promenu ...
“Ja još ne popih obećanu limunadu!”, našalila sam se.
“Ma bre, picemo limunadu. Posle.” odgovorio je.
Nije mi bio sasvim jasan, nisam mu baš ni verovala, ali je bio toliko zanimljiv i intrigantan da nisam imala nikakvu nameru da zaustavljam bilo šta.
I nisam imala nikakav problem da ga pozovem kod sebe, i ako to ne radim baš tako lako. Još je bio dan kada se pojavio. Sa limunom u kesi, naravno.
Samo jedan pogled, osmeh i slučajan dodir prilikom preuzimanja limuna... I samo sam bila još više sigurna u ono što želim. I imala sam osećaj da i on to vidi... da bi video i slučajan prolazniku ukoliko bi se pojavio. Kao da mi je pisalo na čelu, krupnim slovima.
Ni jednog momenta nisam imala utisak da je to čovek kojeg vidim prvi put... Nisam imala nikakvu nelagodnost koju obično imamo pred nekim koga ne poznajemo. Možda me je malo, ali stvarno samo malo, bilo sramota... i zbog svih “onih” priča koje sam napisala i poslala mu da pročita... ali i zbog želje koju i da sam htela nisam znala kako da sakrijem. Ne pred njim.
Kod takvih poznanstava i susreata uvek je potrebno neko vreme da se onaj glas i lik kojeg zamišljamo, ili vidimo na fotografiji, smesti u lice i telo osobe pored nas. I uvek postoji mogućnost da se neko nekom ne dopadne... Ovde kao da nije bilo „prvog utiska“ niti i najmanje nelagodnosti šti se vidimo prvi put. Bar kod mene. Možda je svoju ulogu odigrao i “domaći teren”... Zaista ne znam. U svakom slučaju, od prvog trenutka sve je bilo prijatno, prirodno, nekako normalno... I jako lepo.
Dopalo mi se kako se ljubi... dopalo mi se kako me je oslobađao stida (njega uvek ima!), dopalo mi se kako su nam tela reagvala... od prvog dodira sa limunom, preko namernih dodira, pa poljubaca... svega. Dopalo mi se kako nas je oboje vodio kroz lavirint užitka... uz svako zaustavljanje, sva skretanja, smirivanja strasti... sa ciljem ponovnog i uvek većeg raspaljivanja... Dopalo mi se to novo što je doneo... Dopalo mi se to potpuno prepuštanje njemu i užitku koji je znalački umeo i želeo da pruži... Dopala mi se energija na koju sam reagovala, dopalo mi se sve što jeste i što nije uradio te noći... Sledila sam ga sa najvećim užitkom, pružala svoje male inicijative u trenucima kada mi se činilo da je to ono što želi... Sve mi se dopalo. Još više zato što je bilo jasno da se i njemu dopalo... Osećaj razuzdanosti, raskalašnosti čak, bio je zanemarljiv, delom čak i prijatan u strasnom zadovoljavanju obostranih želja...
Malo pošto smo se primirili i odvojili, kada je u sobi odzvanjalo glasno, zadovoljno disanje u onoj divnoj atmosferi srećnog opuštanja i laganog povratka u stvarnost, rekao je: “E sad bi mogla i ona limunada!”
- Kategorija:
- Strejt erotske priče
- 19 Mar, 2018
- 1216 pregleda
Ivane, moze i livadski
bele6, sve sto pozelimo, treba doziveti. Hvala puno.
Prijatno iznenađenje. Vanila sex. Treba doživeti.
usamljena, hvala.
Ivane... stvar ukusa... ali svaka limunada je bolja ako se zasladi. Ja više volim med
boki, i ovog puta puno hvala za komentar.
radoznali... sta da ti kazem. Sustina u zivotu i jeste da od limuna pravimo limunadu, zar ne? I uvek sam za to da sva cula uzivaju
Hvala ti
...
Svakako je malo drugačija za mnoge, verujem, preblaga. Ali drago mi je da se tebi dopada.
Savrsena prica, kao i sve do sada.
Svaka cast !!!