Ime ruže

Kategorija:
Strejt erotske priče 

„Tvoj sam... samo tvoj...“ skliznulo je, preko uha do njenog droba, i u tom trouglu  od vrhova  bradavica do vrha klitorisa nešto je eksplodiralo... Pomislila je „samo moj“  u tom trenutku, ona stalno prisutna tuga u drob je izvolela nestati, ili izgoreti u narečenoj eksploziji. Gorele su i njegove oči na beloj pozadini zida, i svtelost sa prozora  je na trentuak umnožila odsjaj njegove zubne gleđi...

Pomislila je „samo moj“, ali je izgovorila nešto drugo, dugo i komplikovano (za svaki slučaj), i potom, suprotno onom dugom i komplikovanom izgovaranju, a sasvim u skladu sa ekspolizjom na liniji vrhovi bradavica-klitoris, pritisla njegovo telo svojim o beo zid (kao početak, kao nevinost, kao ravnodušnost, kao možda beskrajne mogućnosti da ga obojiš, iako nikada ne uspeš), pokušavajući da usnama usisa njegove, zubnu gleđ koja svetluca, plamteće oči, liniju od ušne rese niz vrat do golog ramena... da ga usisa i bude samo njen.

„Tvoj sam... samo tvoj...“ i pritiskala ga je grudima, stomakom, karlicom, kolenima nadajući se da joj je zid ključni saradnik, da će uspeti da probije čvrstu muskulaturu i okači se o njegov skelet... Samo njen...

„Tvoj sam... samo tvoj...“  ponavljala je u sebi kada je on utihnuo, grabeći njegove kukove sebi ...

„Molim te...“ rekla je, i grudi su joj nestale u njegovim šakama, vrhovi bradavica u njegovim usnama... Još je pomislila kako je  „samo tvoj“ nešto što ima veze sa nestajanjem, i kako to baš semantički nije logično, i taman kada se na to pokušala nadovezati  misao o prirodi svojine, njegovi su prsti skliznuli ispod droba u kome se tuga gnezdila opet, nestali u služokoži koju su samo njene tetke još  zvale „ruža“ (jedini primiren sinonim, i to je još stigla da pomisli) i odlučila je, ili je bio čist spontanitet, da i sama nestane.

Nestala je.

Ništa nije ruža.

I tek u nekom drugom trenutku, nagnuta nad  mrljom na podu voza čije poreklo bi bilo zanimljivo otkriti (radnici, studenti, pecaroši, izbeglice sa istoka, milioni ljudskih razloga), dok joj je služokoža imenom ruža pulsirala iznenada kao eho sinoćenjeg seksa, iskrsao je i taj citat.

Ništa nije ruža. Iščezle i nepostojeće stvari.

„Pa dobro Eko...“ svakako glasno i kiselo bi se nasmejala da je to bilo primereno trenutku,“ zar ovaj eho moje ruže još uvek nije trag postojanja? Ili je trag iščezavanja?!“

Kroz prozor  voza su promicale imenice sa nešto glagola. Poneki epitet. Njena ruža je utihnula, sasvim.

„Od ruže negdašnje osta ime, imena tek gola imamo”.

  • adresar
    adresar

    Dragi Horhe, ne moze se zabraniti, cak i kada spaljujes Smile

  • ejprilonil
    ejprilonil

    Umberto, jesi li realan? Daj neku prcačinu, šta je ovo?